Ono, kad si bljak... a ničim izazvan


Ne volim izraze tipa "bljak", ali ovom prilikom to je najsavršeniji termin kojeg sam se  setila. (Kolko da napomenem.)

Elem: postoje dani kada smo to, bljak, iz potpuno očiglednih razloga, čijim nestankom, prolaskom, rešenjem... samo ne pravljenjem da ih ne primećujemo, prolazi i pomenuto stanje. Uz "trpi i izdrži, i mnogo teže si podneo". Uz"ljubim da prođe" ili "pa što ne kažeš, rešićemo to dok dlanom o dlan"... ili, opet, uz još neki podstrek, utehu, nadu, iz arsenala "svakom može da se desi".

Jednako stara i jednako mlada

Imam strinu, jedva desetak godina stariju. Od kad je znam, njena jedina obaveza je - kuća. Imale su tada žene u našem malom naselju, koje se evo potpuno spojilo s gradom, svakojake obaveze i poslove, što u fabrici, kancelariji, na gradilištu kao ja na primer, što u bašti oko kuće ili negde na kraju sela, što na njivi. Čini mi se da je jedina bez ikakvih obaveza osim onih koje ima svaka žena u našem kraju (drugde se poslovi dele međusobno, a kod nas na muške i ženske).


Kada bih je, ako krenem na posao malo kasnije nego obično, umesto sa "dobro jutro" prozdravila sa "šta radiš, strina", odgovor bi bio uvek isti:

Zašto staješ na pola puta

Jesi li  se umorio, razočarao, opametio, oglupavio, olenjio, naučio, zaboravio? Jesi li se pomirio sa kolotečinom koja te vuče unazad,  ugušio ambicije, presekao sva očekivanja i ugasio sve nade? Jesi li digao ruke...



Jer si shvatio: 
- nemaš ti kapacitete  neophodne da se u svetu gde su i genijalci prinuđeni da sami sklanjaju kamenje s puta, uzdigneš više od prosečnosti i bauljanja po glibu nezdravih ambicija
- ne umeš da se snađeš u tom svetu, ma bio i više od prosečnog marljivog, vrednog i pouzdanog
- nemaš želudac za sklapanje sporazuma i paktova sa đavolima svih oblika i boja
- nemaš kičmu za savijanje, kolena za klečanje, šake za molbe i reči za umiljavanje, bilo kome ko bi mogao očas posla  (a znaš da ima takvih i da je  moguće sve, samo da progutaš svoj ponos, pogaziš dostojanstvo i staneš u red za željenu orbitu)

Moj prvi let low-costom: Niš-Bratislava

Imam poveliku miljažu u "krilima", ali let low-costom je za mene bio nepoznanica puna zamki i otežavajućih okolnosti, tim pre što je Bratislava bila samo usputna stanica ka Pragu. Zapravo, mogućnost da se na vrlo jeftin način skrati putovanje do Praga, gde smo moja drugarica Bilja i ja pozvane da učestvujemo na Srpskim danima kulture. A kad već dođem ispred samih vrata, mislila sam, kako da propustim da navratim i do Beča, svetske prestonice koju posle Beograda i Pekinga poznajem najbolje od svih u kojima sam boravila. Tu je negde, naravno, i Sofija, ali to mi je već kao dobar dan pa i ne ulazi u konkurenciju.


                                       
                                   Niš, Bratislava, Prag i Beč

Istrajnost i upornost - osnovni stubovi uspeha


Pre jedno 25 godina moja koleginica u lokalnom listu koja je "pratila" obrazovanje, uradila je intervju sa mladićem koji je bio student godine, vrlo perspektivan mladić u struci za koju se spremao i vanserijski talenat. Ne sećam se tačnog naslova teksta, ali znam da je sadržao onu o 90 odsto rada i 10 odsto talenta, odnosno implicirao je na to da je za svaki uspeh od prirodnih predispozicija tipa pamet i sposobnost i stečenih, tipa znanje, iskustvo i slično, daleko važniji - rad. Pamtim to najviše po neobično visokom stepenu ljutnje na koji je ovaj naslov naišao kod tadašnje devojke "zlatnog dečaka", koja mi je priznala da mu je zabranila da bilo kada više razgovara sa novinarima.

                            Kneževska palata, Monako

U međuvremenu je mladić vrlo uspešno gradio svoju karijeru, zauzimao sve važnije pozicije u struci, da bi odjednom sve stalo. Počele su neke prozivke preko medija, od strane "zvučnijih imena" nego što je njegovo, čini mi se da su fabrikovane i neke afere s namerom da ga diskredituju i lađe su polako počele da mu tonu. Kada sam ga videla poslednji put, mada smo se odlično poznavali, nije me ni prepoznao. Obavila sam šta je trebalo u njegovoj kancelariji, podsetivši ga tek onda ko sam, a on me je gledao nekim izgubljenim pogledom ranjenog laneta kojem je svega preko glave i koje je davno prestalo da se bori, ne samo za svoje parče šume, nego i za samo postojanje.

Plastična buretija



Od školu pa na'vam, u cel sokak samo sam ja. Jedan. Svud naokol, u ovej kuće nikuj nema, u neke odamno ne doode, ič. U poneku navrnu ponekad, kad im neki umre pa mora dojdu na saranu eli na parastas, svadbe se u našo selo ionak od'mno ne prave. Svi se razotidoše, koji u Vlasotince, Požarevac, Leskovac, Niš... od onija u stranstvo da i ne oratimo.


Avtobus ni je dolazil do pred sam školu, i jutrom i uvečer, po dvaput. Jutrom zbere radnici iz Niš za Gadžin'an i Dušnik, dokle još imaše tuj i tam nekva rabota, projde kroz celo Zaplanje, svrne u Vrtop, Krečimir i kude nas, u Dolnji Prisjan, i takoj sve do Vlasotince. Kad se vrta iz Vlasotince svrne pa, ako ponekad, a toj da ti pravo reknem beše i počesto,  u našo selo nit kuj slegne, nit kuj ulegne u nega. I poposle, kad dovozi onija iz prvu smenu ko'i rabote po Niš, Gadži'an i Dušnik, a ostanuli su po naša sela eli su se vrnuli otud, nemajeći više da plaćaju stanovi po tuđe kuće.

Malo, malo pa sabrana dela... nedelje ili meseca

O mufljuzima

Ako se, kada ga prvi put vidite, neko prema vama ili prema bilo kome drugome ponaša kao mufljuz, budite sigurni u to da će mufljuz biti i drugi... i svaki sledeći put.
Džaba je prema takvima biti fin, verovati da su slučajno omašili ili da će videti da su omašili pa će se prvom prilikom korigovati. Mufljuzeraj je stil života i način ponašanja mufljuza i takvi se ne popravljaju time što ćete im pokazati da nije teško biti fin. Nemaju oni ništa protiv toga da drugi budu fini prema njima. Samo nisu na vreme, ali i nikada posle nisu naučili da rezerve tuđe finoće i razumevanja pa i pravdanja njihovih mufljuznih postupaka, nisu neiscrpne.
Naravuočenije: da se ne biste kajali što ste prema mufljuzima bili fini, iako ste pri prvom kontaktu uvideli da su mufljuzi, dovoljno je samo izbegavati da bilo kada više budete u kontaktu sa njima. Ili im bar ne pridavati pažnju. A najbolje je, ali za to stvarno treba imati posebne živce, za odnos prema njima iskoristiti nešto iz arsenala njihovog ponašanja.



Kako možete povrediti prijatelja... i kako ga zauvek izgubiti


Previđanjem... njegovih radosti i njegovih tuga, njegovih napora i njegovih uspeha, njegovih osmeha i njegovih suza, njegovih "ne mogu" i njegovih "želim". Njegovih "dođi" i njegovih "ćuti". Njegovih osama i njegovih potreba da ste tu kada mu treba Neko. 



Ignorisanjem... vapaja za podrškom, nežnošću, lepom rečju, priznanjem da je uspešan, dobar, lep, pošten, da je u pravu - kad jeste, i da je neiskren, nekorektan, da nije u pravu - kad nije.

Zavišću... kada mu ide.

Odsustvom empatije... kada mu ne ide.

Portofino: parčence raja na kugli zemaljskoj


Na turističkoj mapi koju je svako od nas iscrtao u skladu sa sopstvenim afinitetima, mogućnostima, željama i potrebama, postoje mesta koja smo mogli zaobići, ona pred kojima ostajemo ravnodušni ali bi se (možda) mogli zaljubiti u njih kada bismo im posvetili više vremena i ona u koje se zaljubljujemo i na prvi i na drugi i na svaki sledeći  pogled. I ostajemo zaljubljeni u njih nezavisno od dužine udisanja njihovog vazduha.
Nikada mi nije bilo jasna ona "vidi Napulj pa umri", ali su u grupi sa kojom sam davno obilazila ovaj grad bili ljudi čiji je zaista bio životni san da ga vide. Kao što su, opet, neki drugi ostvarenjem svojih snova smatrali to što su hodali između egipatskih piramida koje su, doduše, ostavile veći utisak na mene nego Napulj, ali iskrena da budem, to je bilo nekako ovako:  videla sam svetsko čudo, ni prvo ni poslednje i... to je bilo samo to. Uostalom, kao ni sam Kineski zid.

A onda mi je, trećeg dana ove godine,  pred jednim malim mestom za koje i dalje ne znam je li uistinu grad, gradić ili tek seoce, bukvalno zastao dah.

Portofino.*



 Jedan od bisera ne samo Italije već, ako kao neko ko je video manje (od) sveta nego što nije (još) uspeo da vidi, smem da tvrdim, čitavog tog lepog sveta. I ako na osnovu ovog priznanja možete da mi verujete.


Sprža... i ostali duvan čvarci



Legenda kaže da su južnosrbijanci odvajkada jeli duvan čvarke, ali maskirane pod nazivom "sprža", kako bi ovaj specijalitet sačuvali samo za sebe... dobro, i pokojeg gosta, od onih koje su u niškoj čaršiji nazivali "stidni" (jedino se njima služilo i, recimo, slatko od belih trešanja ili od oljuštenih mladih oraha). Ili su možda, kako kaže druga legenda, stidljivo krili svoj jelovnik od svih gostiju, pa i tih stidnih, smatrajući svoju kuhinju oskudnom... da ne kažem siromašnom.
Oni masni krckavi parčići slanine koja se satima kuvala/pržila u sopstvenoj masnoći, u ogromnom kazanu nad vatrom,  dok ih domaćini sve vreme mešaju ogromnom drvenom "kašikom" kako se ne bi zalepili za dno suda, nisu svojstveni tradiciji ovih krajeva, iako se prodaju i, dakako, kupuju i u našim trgovinama.

Follow by Email