Povoljan i pouzdan smeštaj u Nišu? - Prenoćište Sunce izbegavajte u širokom luku!


Juče sam na Fejsbuk profilu objavila status o neprijatnosti koja se desila mojoj prijateljici, koji je bio jako mnogo šerovan i još više komentarisan. Na zidu jedne FB prijateljice ljudi su predlagali objavljivanje imena vinovnika, da ne kažem obijača kola, uz stav da će nam tako biti sve dok se bojimo da obelodanimo imena onih koji se ponašaju nekorektno... varaju, kradu, obmanjuju, napadaju...


E pa, ako tada nisam mogla da kažem ime, jer bih nekoga drugog dovela u neprijatnu situaciju, ovoga puta mogu. I smem. Jer se radi o neprijatnosti, prevari zapravo, koju sam sama doživela i za koju njeni vinovnici nemaju nikakvo opravdanje. Bar ono, moralno i ljudsko.

Gde dobro i jeftino jesti u Beču - Juga i Niški merak u Marzstrasse


Ne pamtim da sam se u životu tako obradovala domaćoj kafani kao u onoj tek otvorenoj Marzstrasse 29, blizu Burggasse,  u Beču.

Tome je doprinelo, s jedne strane, moje loše iskustvo s češkom kuhinjom: iako svesna činjenice da se Česi baš i ne mogu pohvaliti kvalitetnom i primamljivom nacionalnom kuhinjom, zasnovanom inače na kvantitetu i kalorijama, a ne na ukusu, još pre polaska  bila sam rešena da ova moja poseta Pragu, uz sve ostale sadržaje o kojima ću tek pisati,  bude i gastro karaktera. Za sledeći put znam - nacionalne češke kafane obilaziti u širokom luku, pa makar mi se ishrana svela na kobasice s trafika kojih ima na svakom koraku, gotova jela u Bili ili neki od svetski poznatih fast fud restorana.

A onda tog kišnog nedeljnog prepodneva, u Beču, naša zaplanjsko-divljanska trojka predvođena Žakom, mojom domaćicom, odlučuje, iz lokalpatriotskih razloga dakako, da krene u tek otvoreni restoran skoro pa na suprotnom kraju austrijske prestonice. 

Juga Semčanin otvorio Kafanu Niški merak. Za sve željne mirisa i ukusa domaće hrane, kad im dosade bečke šnicle i kobasice, krompir i saherice. I kad nostalgija uzdrma svaki nerv.




Enterijer će, kaže Jugoslav Zlatković, vlasnik kafane, vremenom dobijati autentični zaplanjsko-niški šmek, ali je za goste najbitnije da ovde mogu pojesti kvalitetan domaći, da ne kažem nacionalni, obrok.

Ljudi sa stavom i oni bez njega


Postoje ljudi, imate ih svi u svom okruženju, koji ne kalkulišu ni sa čim i ni sa kim što/ko ih ikada dotakne. Za crno uvek kažu da je crno, kao što njihovo belo nikada i ne može da bude niti prljavobelo, niti beložuto, niti na tufne, već je uvek i isključivo najsnežnije belo. Njihov kvadrat uvek ima jednake  četiri stranice i ne može da bude niti romb, niti pravougaonik, kocka je uvek samo kocka, a sačuvaj bože da u njihovom poimanju sveta i sistemu vrednosti nešto bude... okruglo pa na ćoše. Ako im se ne dopadate, to će vam pokazati sasvim prirodno i otvoreno, izbegavajući kad god je to moguće da provode vreme sa vama, da ćaskaju sa vama, ispijaju kafu... baš onako iskreno kako prigrle svakoga ko im se dopadne i požele ga u svojoj blizini. Što ne znači da vam neće priskočiti u pomoć, budete li je zatražili od njih, i to čak iskrenije nego oni iz drugog dela ove priče. Niti će im smetati to što se neko njima blizak i drag druži sa vama ili o vama ima, za razliku od njih, lepo mišljenje.



Lako je i, naravno, nadasve lepo, imati ovakve ljude u svom okruženju. Sve i da ne spadate u krug njima omiljenih, bliskih i ljudi od poverenja, svesni činjenice da među vama nikada neće biti prisnosti, druženja i poveravanja, možete bili spokojni: oni vas nikada neće izdati i razočarati, ali ni "namestiti" vas i naneti vam štetu bilo koje vrste.

ZAŠTO ME NEMA

Da mnogo ne dužim, a i ne širim, u startu da odgovorim na pitanje iz naslova (posle nekoliko pitanja mojih Fejsbuk i blog drugara i ostalih čitalaca mojih blogova, s tonom-dva ili čak i više tonova zabrinutosti u njima i mojeg pojedinačnog odgovaranja na njih):

Da vam pravo kažem, pojma nemam.


Znate ono, kada se kaže, za bilo šta što nam se dešava ili ne dešava, sviđa ili ne, radi ili ne radi, voli ili ne voli: bez dobrog razloga ili bez valjanog opravdanja...

Svakodnevne sitnice koje život znače, čineći ga lepim ili ružeći ga, usrećujući, zabrinjavajući, radujući ili rastužujući nas... vetrovi u leđa i kamenje na putu, skamenjena lica prolaznika koji su zaboravili šta to beše osmeh... imati, nemati, umeti, hteti, moći... dosegnuti željeno i dosanjati neki dugo snivan san... dohvatiti dugu ili bar jednu njenu boju... pomoći prijatelju, zaslužiti da tebi neko pomogne, znati kad da se kaže koja reč, kad da se da ili kaže "dosta je bilo"... podneti poraz i ne uzneti se u uspehu i pobedi... znati da gubiš, da primaš i da daš... da daješ i da naučiš ne da ne očekuješ ništa od onoga kojem daješ, nego da navikneš da je normalno doživeti i razočarenje, tugu i bol, od nekh od tih kojima pomažeš, činiš im i daješ.

Uputstva za upotrebu života

Život je ono što nam se dešava sada i ovde, daleko više od onoga što je bilo i onoga što će biti. 


Dele ga na detinjstvo, mladost i starost; na vreme kada si imao snove i ono vreme kada si prestao da sanjaš; na doba u kojem rasteš, fizički, duhovno i svakojako i ono za koje su vezane odrednice slabljenje, pad, gubljenje... snage, pameti, volje, ideala, ideja i koječega još. Na ono u kojem ti se čini da možeš i umeš sve pa čak  i da poletiš i ono, kad ti se čini da su ti noge od olova, a misli usporene i smor(e)ne. Na ono koje te vuče napred i ono koje tu gura nazad. Na ono u kojem je krevet pojam vezan za ljubav i ono u kojem asocira na bolest. Na ono u kojem ne paziš ni na šta i ono u kojem paziš na sve: na hranu i piće, na lekove, na meteo prilike, na debele čarape usred leta i "smeta mi sunce posle devet"...

Predrasude i zafrkancije: Da li su svi doktori... Gost bloger, KevaIpo

Sa posebnim zadovoljstvom i neobičnom radošću objavljujem ovaj tekst iz novonajavljenog serijala drage nam KeveIpo, koja ponovo gostuje kod mene. I opet lepim povodom, mada je ovde neka druga priča u pitanju. Sve će vam se kasti samo:


"Zove me onomad drugarica iz jednog grada, kaže, treba joj pomoć – njenog muža opasno boli koleno, a lekari su mu rekli da sumnjaju na „nešto“ u šta se oni ne razumeju, i da bi najbolje bilo da ode kod tog-i- tog lekara u Beogradu. Taj, kaže, radi na Banjici ali tamo ne može da se dođe bez uputa, a oni ne mogu da im daju uput iz tog-i- tog razloga, pa nek vide da se snađu nekako.
Najlakše bi im, kaže, bilo da ga nađu u nekoj privatnoj ordinaciji, i to... Pa joj palo na pamet da pita mene da li ga možda poznajem, i kako da ga nađu, pošto sam ja „poznata padavičarka“ – pala sam jednom pešice pod auto, jednom sam se skršila s motora pod auto, jednom sam se skrkendala niz stepenice (srećom na dnu nije bilo auta) pa sam „sigurno doktorirala te koske i to“.

Reko’, ne znam čoveka, nikad čula, mene su uglavnom krpili seoski lekari, al nekako sam odjednom porasla u sopstvenim očima: toliko iskustvo, eej, nije šala, ma ima da ga nađem u mišjoj rupi ako treba. Reko’, jesi ga tražila po mrežama, kaže nisam. Reko’ ne mrdaj sa’ću ti se javim čim ga nađem. 

Krenem da guglam, samo naslovi naučnih radova – nigde telefona ni adrese. Oop, evo ga na Linkedinu. Pošaljem mu poruku „Poštovani gospodine taj-i- taj, moji prijatelji iz tog-i- tog grada imaju taj-i- taj problem pa su im rekli... pa ako radite u nekoj privatnoj ordinaciju, da li biste bili ljubazni da mi kažete u kojoj, kako bi mogli lakše da dođu do Vas?“ Para ne žale – to se podrazumeva...

 Javljam – pronađen je, sad samo da vidimo da li će da odgovori, ili je profil otvorio da bi stavio onu opasnu i namrgođenu sliku...

Ma nije prošlo sat vremena, evo odgovora: „Poštovana ta-i- ta, radim u više privatnih klinika ali nerado se tako preporučujem, recite prijateljima da dođu u sredu u deset na Banjicu, uput im ovog puta neće biti neophodan, samo neka se pozovu na ovu našu prepisku“.

Znači, ne verujem... Mala, sreda je prekosutra, pakuj muža u cik zore i dolazi. Ne kažem, postoji mogućnost da se zafrkavao, pa da vas iskulira, al postoji i da nije. I javljaj šta ste uradili.

U sredu zove, kaže „čovek nas primio u deset-nula- nula, ljubazan ko da smo familija, boguhvala mužu nije ništa, nego je l ti znaš da je on tamo neka velika faca, što se mene tiče, sad je još veća“...

I tako, htela sam da vam kažem da nisu „svi doktori potkupljivi“ i da nisu „svi doktori neljubazni“ i da ne žele svi koji rade u državnim ustanovama „da te navedu da ih tražiš privatno“. 

Ovog puta u to me je uverio Prim. dr sc. med. Nenad Lujić, stručnjak za otopedsku onkologiju,  koji radi u Ortopedskoj bolnici na Banjici.


P.S. Naravno da sam mu utrpala knjigu, evo i slike – pristao je da je objavim. Nadam se da knjigu nije stvarno pročitao, da se ne šlogira..."

Sandra Gucijan, urednik u Politici i Novinar: Volim da volim

- Novinarstvo je moj život, nikada ne bih mogla sebe da zamislim u drugoj
profesiji
 – Upoznala Jovanku Broz, radila intervju sa princezom Katarinom
Karađorđević, otkrivala tajne univerzuma u CERN-u, bila u dvorani u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada, izveštavala sa mesta pada kula bliznakinja u Njujorku 11. septembra…

Ima li šta lepše od toga da intervjuišete novinara pa vam on "odradi" apsolutno čitav posao i vaše je da samo  iskopirate tekst i postavite fotografije? E, to se meni desilo u ovom poslu... ne, zadovoljstvu predstavljanja jedne uistinu posebne osobe koju odlično znaju ne samo čitaoci Politike, već i svi koji žele da se adekvatno informišu o temi "obrazovanje", za koju je do skora u svom listu bila zadužena.




I da ne bude zabune: ovaj intervju s pravopisnom greškom u naslovu (Novinar!) a i nesavršenostima u tehničkom sređivanju (zahvaljujući ćudima Blogspota)  je planiran daleko pre nego što ću je zamoliti za to, dogovoren  mnogo pre poslednje prozivke lista u kojem radi i bio bi objavljen baš u to vreme, da se nije desila čitava ta gungula. Sandri Gucijan je svakako mesto, i to posebno, u plejadi izuzetnih ljudi sa kojima sam uradila intervjue na svojim blogovima.

Sebe opisuje ovako:

Novinar, vodolija, tetka… Volim da pomažem, da se glasno smejem, očarava me
svaki put pogled na Dunav sa Pančevačkog mosta kada se vraćam iz Zrenjanina,
volim more, vino i čokoladu, da brojim pečate u pasošu, obožavam impresioniste
koje “jurim” po muzejima u svakoj zemlji u koju odem, u stanju sam da satima
stojim ispred Moneove „Devojke sa suncobranom” koju obilazim svake godine u
pariskom Orseju…



Knjige su rasute po čitavom stanu jer je biblioteka odavno
prebukirana. Bez muzike ne mogu da živim, radio je non stop uključen, čak i kada nisam u stanu. Uz Mito bekrijo i makedonske pesme se penjem na astal u kafani, kada sam tužna slušam Laru Fabian, Balaševića ili meditiram… 



Obožavam nespojivo, poput hevi metala i klasične muzike ili ravnice i planina. Ne volim nasilje i nepravdu i više ne gledam filmove sa tužnim krajem…
Stan već osam godina delim sa dve mačke – Prgavom i Jelenom. Prgava je
odgovorna za sve što se razbije u kući i voli da se svađa, a Jelena je potpuno gluva i slepa na jedno oko, pa je zovem “moje dete sa posebnim potrebama”.



Drugari je zovu Jeka Bouvi, jer ima jedno oko plavo, a drugo zeleno i potpuno je bela. Ne bih mogla da živim bez mojih prijatelja, posebno tima za čuvanje Prge i Jeke dok skitam po svetu.

Slučajno sam rođena u Pančevu, prohodala sam u Samošu, malom selu mojih roditelja u blizini Kovačice, odrasla u Zrenjaninu. U Beogradu sam od 1990. godine, od kako sam došla na studije. Volim fotografiju, a najdraži mi je bol od plikova koje redovno dobijam od hodanja po gradu u kojem sam prvi put. Svake nedelje idem u grad poznat po pesmi “Četir konja debela”, u kojem su dve najvažnije osobe u mom životu - sestra Jasmina i njena ćerka Nađa. Volim da lutam ulicama Venecije, da sedim na najstarijem drvenom mostu u Parizu, a Niš će zauvek imati posebno mesto u mom srcu. Iako sam obišla pola zemaljske kugle, Beograd je grad kojem se uvek vraćam.

Jesam, išao sam po žene, al' i žena mi je imala slugu

Je l se ovdi čeka kod očnoga? Ma, ću uđem, nego ne znam oće li me primi, nemam knjižicu. Uput imam, ćerka mi reče, samo ti slobodno idi, tam si upisan kod nji i će te prime. A ćerka mi doktor, završila je za ono, hitno, što se sad otvara u bolnicu pa čeka da se tamo primi. Radela je u Ameriku i u Mađarsku, al neće više, oće  ovde. Pa pomaže na jednu doktorku dok se tam ne primi.

Puko mi kapilar.


Uplaši se ja kad vido oko kakvo mi je krvavo, a počelo je od juče da me boli evo ovde, u vrat, kad mi ona reče, ma sreću si ti imao te ti otišlo na oko, da je otišlo negde u glavu... Kva moja sreća, moram da sam ovde, a jedna me čeka u Banju, da se ženim. Ma, sad ima da me neće, samo da me vidi ovakvoga mladoženju.

Umeti reći - hvala

Postoje ljudi koji nesebično i bezgranično čine krupne i sitne usluge, dobra dela, radosti i zadovoljstva, bez ikakvih očekivanja u smislu revanširanja onih kojima "čine". I postoje oni koji nikada i nikome ne čine apsolutno ništa, sem ukoliko u tome ne sagledaju neki svoj interes, odnosno očekivanu dobit ove ili one prirode.




Između ove dve krajnosti je sijaset pojava, da ne kažem karaktera - od onih koji usluge čine selektivno, deleći ljude na one koji to zaslužuju i one koji ne zaslužuju ili na one kojima bi učinili manje i one kojima čine više, do onih kojima je sasvim normalno i podrazumevajuće da ipak nešto očekuju: makar jedno obično ljudsko "hvala", ako ne i to da im ti kojima pomognu ne čine makar ništa loše, ako već nemaju nameru da im ikada uzvrate nekakvim dobrim.


Sve dok je znala da nisu, sve je znala da pita

Imam prijateljicu, na 'lebac da je mažeš... ma, duša od čoveka... i zaista ni mrava ne bi zgazila. 
(Ovde sad može da usledi beskrajan spisak narodnih izreka kojima se opisuje neko ko je Čovek, ali vas neću zatrpavati time, nadajući se da mi verujete).



Priča meni, ta Duša od čoveka, priču koja sledi, a na kraju koje joj rekoh: "Nisam pametna, ajd' da pitam na blogu":

Follow by Email