Beogradisanje

Da se razumemo: ne kukam  ič na beogradske kafanske cene, ali kao lojalni lokalpatriota (nadam se da ovo nije pleonazam) imam neizrecivu potrebu da svima iz prestonice objasnim kako bi trebalo da neizostavno, dođu li ne samo u Niš nego u svako mesto našeg tužnog i ojađenog juga,  posete ovdašnje kafiće, kafane, picerije, poslastičare i ostale objekte "društvene ishrane". I time uštede ne baš tako malo para, imajući u vidu činjenicu da ono, davno potvrđeno "što južnije, to tužnije", ima i svoju dopunu u "... sve jeftinije".


Budući da sam se toliko puta uverila u to da izjave ove vrste svako tumači na svoj način, ovde podvlačim činjenicu da pričam samo o kafanskim uslugama. Koje u prestonici jesu paprene u odnosu na naše nerazvijene krajeve. Lažu... zaobilaze istinu svi ostali koji vas uveravaju da je život kod nas, "dole",  jeftiniji... moja drugarica se zaprepastila kada sam je odvela na banjičku pijacu (nas u "Stepi" su slagali da će nam sagraditi pijacu, dok nismo pokupovali stanove), uverivši se sama da su tamo cene niže nego na niškim pijacama, a valjda i sami znate da se cene u marketima ne  dele na "beogradske", "niške" ili "surduličke".

I da, u Beogradu kupim dnevnu kartu za 290 dinara pa se od, recimo, 16 sati jednog dana do 16 sati drugog vozam bez prestanka ili kartu za jednu vožnju pa mogu da ulazim iz busa u bus sve dok ne stignem tamo kuda sam krenula,  a u Nišu za svaku relaciju kupuješ posebnu kartu. A druga moja drugarica, čija će adresa svakako biti beogradska čim ode u penziju, prilikom kupovine pozorišnih karata ponavlja: "Evo zašto ću da se preselim u Beograd. Dođem svakog prvog i  nakupujem karte s popustom za ceo mesec pa Bog da me vidi".



Ode mi tekst na drugu stranu, a ja sam u stvari nameravala da postavim neke lepe fotografije beogradske, ovoga puta pretežno kafanskog i pozorišnog porekla: kako nebeograđani otkrivaju Beograd, čemu se dive, gde vode svoje goste i šta im njihovi gosti otkrivaju o i u Beogradu:

1. i van svake kategorije je promocija knjige KevaIpo, "Da se kladimo u čokoladu", što je i bio cilj ovog mog odlaska u Bg, ali to već zaslužuje poseban tekst.



Ovde je, takođe van svake konkurencije samo u nešto drugačijem smislu, silazak u "crkvu u crkvi", odnosno moje otkrivanje Crkve Svetog kneza i mučenika Lazara, u kripti Svetosavskog hrama. Imale smo sreću da je u vreme naše posete ovom hramu počinjala Svetosavska akademija.
S pravom ovu crkvu ubrajaju među najlepše na svetu. Bila sam, malo je reći - zabezeknuta. Općinjena lepotom. Ne propustite da ovo vidite:











2. su već pomenuta pozorišta - ovoga puta sam oborila lični rekord i odgledala čak četiri predstave tokom jednog boravka. Zahvaljujući Beogradu, naučila sam... ne i navikla, jer je uvek u društvu najbolje, ali sam eto naučila da i u pozorište ponekad odem sama.

Kada ste u Bg, obavezno bacite pogled na repertoar, a posebno na cene ulaznica. Zimus sam se nakupovala karata čak i za po 200 dinara i čak i u cenjenijim pozorištima i to na njihovim blagajnama, na dan predstave. Ovoga puta najjeftinije su bile ulaznice od 300 dinara. Naravno, ako ste član Kluba ljubitelja pozorišta. One za JDP i Atelje 212, s popustom jer se kupuju na dan predstave, koštale su 1000, odnosno 800 dinara (bar za Hamleta i Mrešćenje šarana je tako bilo). Za Zvezdara teatar nikako da stignem na vreme - valja ih rezervisati bar mesec dana unapred.




3. su pomenuti objekti... društvene ishrane, na koje sam ovoga puta bila upućenija više nego ikad, što zbog stiske s vremenom, što zbog rešenosti sa gošćom iz Švajcarske


da i na ovaj način još bliže upoznamo prestonicu.

Ja sam njoj otkrila neprevaziđenu  Pekaru "Ključ" preko puta Tanjuga, Kafane "Dušanovački cvet" i "Kolarac", a ona meni  "Mandarinu", preslatku poslastičaru sa jedinstvenim kolačima na našim prostorima.

Libanski restoran, prijatno mesto blizu Radio Beograda otkrila mi je Agneza i, mada je sasvim drugačiji od libanskih restorana u arapskom svetu, kojima sam uvek bivala oduševljena, ima neku  posebnu notu. Ferdinand knedle sam, po uputstvu one niške prijateljice koja obožava pozorište, otkrila sama. Pohvaliću se i time da sam odolela originalnim turskim baklavama koje sam samo fotografisala u turskom restoranu, dok ih je moja gošća kušala i birala za poneti.







Usput, a možda će vredeti i nekome iz branše o kojoj govorim ako pročita: gošća je želela gulaš  za ručak i svratile smo u restoran koji je za taj dan najavljivao upravo to na meniju. Da mnogo ne dužim, razgovor sa konobarom je tekao ovako:
- Dobar dan. Htele bismo da ručamo.
- Izvolite - ne mnogo zainteresovan konobar nam je rukom pokazao na podrum (jedna od kafana u jednog od ulica u koju se ulazi iz Knez Mihajlove)
- Izvolite - kaže pošto je i sam sišao, dajući nam pre toga  dosta vremena da predahnemo razgledajući potpuno prazan restoran.
- Htele bismo gulaš.
- Da vidim je l' gotov... poziva kuvara... kad će biti gotov gulaš... aha, za dva sata...
- A šta drugo nudite?
- Čekajte da proverim šta je ostalo od juče.
- Hvala vam, doviđenja.
I završismo u Kolarcu, tamo je bar provereno dobro. I na vreme skuvano.

E da - otkrila sam najlepši način da prevozom do Stepe stignem gledajući onu lepšu stranu Beograda. Jes da je malo zaobilazno i jes da treba više vremena, ali je daleko prijatnije tokom vožnje širokim ulicama gledati u zelenilo i lepe fasade dedinjskih i banjičkih kuća i zgrada, nego u udžerice i pretesne ulice kojima se jedva provlači dvadesetpetica. Posebno ću ovaj "recept" primenjivati kada želim da fasciniram goste iz inostranstva ;), pokazujući im najlepšu sliku glavnoga nam grada.

Moja gošća (poštujem njenu želju za privatnošću pa nema fotografija) je otišla fascinirana Stepom, čistoćom moje zgrade, pa i time kako otključavamo ulazna vrata... "nisam znala za Beograd ima šume na svakom koraku"... "moraću sve da slikam, da se pohvalim Švajcarcima"..."Stvarno u Stepi stanuje 12.000 ljudi? Pa grad u kojem živim ima 8.000 stanovnika!"...










I na kraju, da prekratim čekanje za polazak u Niš, prošetah do Mirijeva. Zaintrigirala me komšinica pričom o tome zašto je ovaj kraj zamenila Stepom. Od Stepe pa do jedne od poslednjih stanica dvadsetpetice, tačno sat vremena. Žao mi je samo što ne ugovorih kafu sa drugarima iz ovog kraja, pa sam se brže-bolje pred pretećim oblacima uputila nazad. Uz još sat vremena truckanja. Sledeći put kada se upustim u  avanturu otkrivanja nepoznatih mi delova prestonice, najpre ću se dogovoriti za kaficu sa nekim od poznatih mi meštana.








Follow by Email